Da me neko pita što sam u dosadasnjim tekstovima
pisao samo o fudbalerima, najiskrenije ne bih znao koji odgovor ili opravdanje
da dam. Stranica “To nije čudo, to je Partizan” je i nastala posle jednog od
istorijskih uspeha nad Barselonom u Beogradu, a ja sam ih uvek nekako
neopravdano zaobilazio. Svi smo bili svedoci još jedne velike pobede, malo sam
u konstantnom grču šta da napišem jer ne želim da vrtim priče koje su već ko
zna koliko puta do sada ispisane. Jedno je sigurno, imali smo prilike da na
delu vidimo jednu poslovicu “Rad je stvario čoveka”, a ja želim da dodam “i
napravio od Partizana šampionski tim i evropskog velikana”. KK Partizan je
pokazatelj kako bi sve u životu trebalo raditi, a ne samo igrati košarku.
Pokazatelj je koliko je rada i posvećenosti potrebno za uspeh, kakve ljude
treba okupiti oko sebe da bi do uspeha lakše stigao, da bi svaki poraz lakše
pretrpeo i iz njega se lakše izdigao. Pokazatelj je čemu treba da stremimo. Kao
što se milioni ljudi na kugli zemaljskoj napale kad gledaju Rokija, pa krenu da
trče i traže stepenice na koje bi se popeli, tako i ja posle svake utakmice
Partizana pokušavam da makar malo unapredim sebe, da pokažem barem delić
posvećenosti. Profesor Aca Nikolić je voleo da kaže “Posle treninga ne treba da
te bole noge, već glava.” Mi gledamo kako naš tim svaki dan raste, kako je
svakim danom sve bolji, to je jasan pokazatelj da ih itekako boli glava kada
Vlada završi sa njima. Da, onaj Vlada što po mnogima ne zaslužuje da sedi na
klupi našeg kluba, a on je u svojoj drugoj sezoni skupio već četiri pobede u
možda i najtežoj grupi u istoriji klupske košarke. Naš profesionalni dizač
trofeja nam je pokazao da košarku ne igraju imena, već srce. Onaj njihov možda
ima deset miliona po sezoni i važi “Preko Bare”za tamo nekog, ali je Pera još
jednom pred svima odbranio doktorski rad na temu, kako: rad, posvećenost i
strast prema igri ne znaju i ne priznaju bankovne račune. Baš je to ono što je
vratilo Pekmena nazad, ono što je hteo opet da oseti, a što ne može parama da
se kupi. To je ono što je Raduljicu i Mačvana isto navelo da se odreknu velikih
para i postanu deo svega toga. Gledam ove klince koje mnogi osporavaju, isto
pričaju da nisu za naš klub, a za njima se parket diže. Dovoljno mi je samo da
gledam koji fanatizam pokazuju u igri, pa da već budem zadovoljan bez obzira na
rezultat. Jer to je ljudi moji jedini put i način na koji se raste, jedini put
kako se postaje veliki. Možda sad nisu najbolji na svakoj utakmici, možda ne
rešavaju svaku, možda gube loptu, ali zar to nisu radili svi pre njih i zar
neće svi posle njih? Da, Milosavljević ne može svaku da pogodi, na svakoj
utakmici proda po koju loptu, ali igra paklenu odbranu. Čakarević je tek počeo
da vezuje pertle u velikom klubu, više nego odlično igra odbranu, bori se, a
svi zaboravljaju da mu je do sada najteža i najveća utakmica u karijeri bila
baš protiv Partizana. Da li je moguće da neko osporava Lučiča? Ima i toga, a
zašto ne znam. Duško Vujošević je jednom rekao “Ako hoćeš da budeš najbolji,
moraš da trčiš sa najboljima”, a ovi mladi momci su tek počeli da trče. Mnogi
pričaju kako nam košarka propada, kako više nemao dobre mlade igrače, a nama je
jedini “stranac” protiv Makabija bio Peković. Ako svi ti mladi momci nisu
dovoljno dobri, ne znaju da igraju i ne zaslužuju dres Partizana, kako bace na
ledja tim sa takvim imenima i budžetom? Pitam se kako bi tek igrali da jesu za
Partizan. Možda ovo nije prava priča za ovaj trenutak, ali ja baš sad želim da
dam podršku ovim mladim momcima. Želim da im se zahvalim na: dramatičnim,
srećnim i nervoznim momentima. Želim da im se zahvalim na tome, što imam
privilegiju da prisustvujem velikim pobedama, što sa njima mogu da podelim
poraz. Želim da im se zahvalim, što gledajući njih i sam sebe teram da budem
bolji čovek. Jeste, greše. Jeste, nisu najbolji na svetu. Jeste, ima i boljih.
Samo ih jedna stvar razlikuje, ovi su naši, mi samo njih imamo i njih treba da
podržavamo. Zašto? Zato što na svakoj utakmici neko završi u reklamama, zato
što se bacaju na parket za loptu bez obzira koji je rezultat, zato što i pored
toga što nisu najbolji pobedjuju. Samo nek oni nastave da čine čuda, kako to
mnogi nazivaju. To nije čudo, to je Partizan! To je posvećenost, to je rad, to
je ljubav, to je strast...to je Partizan
Goksi TNCTJP
Нема коментара:
Постави коментар