Dragi moji i drage moje, crno bele boje

Dugo već čitam sve i svašta o našem Partizanu, nisam se preterano uključivao u komentarisanje jer je jednostavno takvo vreme da imam osećaj da šta god rekao da ni sam ne bi znao da li sam u pravu ili ne, mada je to u suštini u ovom trenutku najmanje i bitno. Držeći se tako po strani i svakodnevno čitajući vaše: misli, želje, patnje, strahove, nade.... osetio sam da je došlo vreme da napišem po koje slovo o tome šta mi na srcu leži. Mnogi pišu o nekakvom gašenju, nekakvom nestajanju, brisanju sa mape, urušavanju temelja i prognanstvu svih nas. Da bi nešto nestalo, prvo moraju nestati svi oni kadri posvedočiti o postojanju toga nečega. Da bi se nešto trajno ugasilo, mora nestati i poslednji plamičak koji gori od želje da taj plamen održi. Temelji koji nisu izgradjeni od kamena i cigle ne mogu ni biti srušeni, već bi nekako morali izbrisati hiljade i hiljade onih koji su davanjem poslednjeg dela svoga bića stvorili osnov i snagu tog temelja. Prognati sve nas....možda, ali samo ako im mi to sami dozvolimo, a hoćemo li? Neko će reći da sam previše otimističan, da svet gledam kroz šarenu prizmu... Nisam previše optimističan, nemam veru kojom mogu i planine pomerati, nemam keca u rukavu kojeg čekam da izvučem i uzmem džek pot...odgovor je najjednostavniji mogući, znam za koga navijam, znam ko je sve i na koji način učestvovao u pravljenju temelja, znam koja je sila u svima vama koji navijate za naš klub. Kada dan pre utakmice sa Cibonom vidite gromadu od čoveka kako laganim i opuštenim hodom ide u vašem pravcu, bistrih i mirnih očiju i sa nekim prikrivenim alanfordovskim šmekom koji nosi na licu, u njegovoj pojavi možete vidite da je to čovek koji zna svoj put i kako do njega da dodje. Onda ga opet vidite sutra na mestu na koje bi retko ko smeo da dodje u tom trenutku, kako istim tim hodom izlazi na parket gde ga čeka velika sila onih koji drže plamen u sebi i gde ga grle najtoplije ruke na svetu. Nije ovde poenta u tesnoj pobedi ili pobedi uopšte, ovde je poenta u veoma jasno poslatoj poruci, Partizan je večan, dok su mu deca verna. E zato se ne bojim! Moram i par reči o onome što ga ne otpozdraviše baš tople ruke. Oprosti nam Pero što ti nismo oprostili što nisi iskrivio stvarnost, prošao na prvom ispitu i dobio zvanje alhemičara. Ne zameri na teški rečima upućenim u totalnom kolapsu nervnog sistema prouzrokovanom jakim cepanjem srčanih komora, jednostavno nam se nije dalo. Kao što se nije u tim trenutcima dalo ni onim plavim stolicama, televizorima sa ručno doradjenim ultra HD rupama po sredini ili poslatim kroz prozor da putem slobodnog pada svedoče o destrukciji jedne ljubavi. Više sam nego siguran da ću i tebe još jednom videti kako sličnim onim hodom izlaziš na parket, kako te velika sila dočekuje, prima u zagrljaj i kako ćeš po ko zna koji put opet profesionalno podići pehar. Sve prave ljubavi nisu tužne, samo imaju svoje uspone i padove. Glavu gore, ćeraćemo se još. Čudna je ta naša ljubav, ta čvrsta konstrukcija bez zlatne sredine, gradjena na totalnim ekstremima različitosti crnog i belog. Otuda valjda i proizilazi gomila ljudi totalno slobodnih u svojim mislima, gomila ljudi sa samo jednim ciljem u životu, da realnost ne prihvate kao brigu i da svakog dana pomeraju granice svog postojanja. Ljudi i likovi kao što su: Duško koji nam je oživeo strašnog lava, Cane koji nam pokazuje put za jug, Radovan III koji je oslobodio slike iz knjiga, Mirko koji zna šta se radi sa kurvom...i mnogi drugi proizvodi velikana koji su u slobodi svog bića iznedrili večno zapisane kreacije. Oni jednostavno ne mogu biti zaljubljeni u neku prosečnost ili biti deo jednolične gomile. Oni mogu biti samo deo nečega što stalno menja oblik, što niko ne može da uhvati i stavi u kratke opisne crte, nešto što u svojim visokim letovima ili teškim padovima uzima delove našeg bića i vodi ih sa sobom u nepovrat, ostavljajući nas sa samo jednom mišlju koja u svom tom konstruktivnom haosu jasno i glasno odzvanja, ŽIV SAM.

M.K