Poslednji boem

Jedna izuzetno potresna priča me je navela da se setim jednog od naših legendi, žao mi je što je to tako, što povod za pisanje o njemu nisu njegovi majstorski potezi i golovi, već vandalizam i samo dno ljudske duše. Što mu ne daju da počiva u miru, već mu skrnave grob, što njegovoj porodici svakim danom produbljuju već dovoljnu bol zbog njegovog ranog odlaska. Ima naš klub mnogo legendi, ima mnogo majstora koje smo voleli i koje volimo, ipak se skoro svi uvek slažemo da je nama prvi u srcu Mance, pa onda svi ostali. On i Mance su bili generacija, bili su deo tima koji je 80-ih godina mnoge klince navukao na Partizan, tim kojem su se divili po celoj staroj Jugi, tim koji je svojim: igrama, potezima, golovima, legendarnim utakmicama, a što je najbitnije svojom Grobarštinom zauvek upisao sebe u istoriju Partizana i u naša srca. Naš majstor, dete sa Bulbuldera, gradski mangup, boem, uvek nasmejan, uvek pozitivan, bio je ona nit koja pesmi daje tu neku snagu da ti raspali srce, nit koja svakom umetničkom delu daje potpis i nit zbog koje se to umetničko delo može nazvati velikim. Živeo je gradski život, živeo je do daske i nikada se nije štedeo. Možda ga najbolje i opisuje citat iz filma Poslednji krug u Monci, "Sve najbolje za sinove ovog grada...". Smešno je gledati kako neki današnji klinci, "fudbaleri", pokušavaju da u neku ruku imitiraju njega, da glume gradske likove, zatvaraju neke nove "kafane"... ali moraju znati samo jednu stvar, on je to sebi mogao da dozvoli, zato što je on bio majstor, zato što je bio šmeker, zato što je kao najveći slikar crtao loptom po terenu i na svakoj utakmici pravio neka svoja nova umetnička dela. Dela kojima su se divili svi, bili crveno-beli, plavo-beli, beli ili koji već...a mi Crno-Beli smo imali najveću čast da mu se divimo, jer smo mogli i možemo da ga nazovemo svojim. Kakav je šmeker bio, najbolje govori njegova epizoda iz Zagreba, kada je igrajući za Dinamo dobijao ovacije na otvorenoj sceni, iako su svi znali da je Grobar, iako su svi znali da je boem, da tada nije imao snage da trči i skače duže od jednog poluvremena, ali je on uvek imao nešto što retko ko ima, bio je istinski majstor. Zato mnogi danas za njega kažu, da je on Partizanov Džordž Best. Možda nije mogao da šprinta celu utakmicu, ali je znao da sa pola terena pošalje centaršut za gol, da proturi kroz noge, pa naslaže po nekoliko igrača, da veze sitan vez po terenu, da radi sve ono, zbog čega se ljudi i zaljubljuju u tu igru sa loptom. Kao i njegov drugar Mance, takodje nas je rano napustio, ali je on otišao nekako tiho, u vreme kada su se mnoge ružne stvari dešavale oko našeg kluba. Otišao je, a da se od njega nismo ni oprostili na pravi način, da mu pesma nije pevana jer je stadion bio skoro prazan. Možda se može reći i da je toj generaciji Mance "ukrao" onaj deo legende, po kojima bi mi i njih sve ostale više pamtili, jer kao što sam rekao na početku, Mance je ipak za nas najveći, ali isto tako mogu da kažem, da on, Zoran Čava Dimitrijević ne zaostaje ni za pedalj. Zato Čavo majstore, legendo, ovo je neki moj pokušaj da ti se koliko toliko odužim, da tvojoj porodici pružim bar malo podrške za teške trenutke kroz koje prolaze, da ti još jednom u ime nas Grobara kažem hvala za sve.

                                            M.K       TNČTJP