Diskretni heroj

Poslednjih godina se usled manjka kvaliteta čuju sve jače i glasnije izjave mnogih, valjda kako nisu kadri uraditi bilo šta kvalitetno i dobro u životu, to moraju pokriti raznim: poginućima, svetim dresovima, ostavljanjem srca, ogromne ljubavi i ostalih ispraznih reči. Mi Grobari kenjatore nikada nismo voleli, nikada nismo mogli da ih svarimo, mi smo uvek imali samo jedno merilo ljubavi, teren. Baš na tom terenu se On rodio, baš na njemu je pravio prve korake, rastao, živeo  Crno Belo. Nikada se On nije razmetao velikim izjavama, nikada se nije: krio, folirao, kenjao...On nije nasa zvezda ( ne daj Bože ), On nije naša legenda, ikona, On je naš temelj, On je suština Grobarstva, On je prvo slovo u Grobarskom bukvaru. Kada sa nekim prema istoj stvari delite istu: ljubav, strast, način život, onda ste u stanju sa njim da prodjete sve. Baš tako, prošli smo sve i svašta. Velike pobede, maestralne poteze, bolne poraze, petarde, radovanje silnim golovima, promašaje koji će nam uvek ostati urezani u pamćenju dok smo živi, ne zato što smo zlopamtila, nego zato što delimo bol sa Njim. Da ne bude da sam zaboravio One jednako velike pre Njega, nisam, samo sa Njima nisam rastao, delio dobro i zlo, pa samim tim neću sebi da dozvolim da budem kenjator i uzimam ih u usta bez pokrića. Zašto sve ovo pišem, zato što se baš u ovom, mnogi će reći jednom od najgorih početaka sezone do sada, vidi kolika je On veličina. Kada su krenule prozivke i kada je trebalo stati pred navijače, On ( najmanje kriv ) je prvi stao i to tražio od svih. Kada je trebao i mogao da leži kući bolestan, On je stisnuo zube i pojavio se na treningu. Nije razmišljao o sebi, razmišljao je o Partizanu. Kada u životu stisneš zube i budeš spreman da podneseš žrtvu zarad onoga što voliš, nagrada mora da dodje i došla je. Želim samo njihovom selektoru, jer ga našim nikada ne mogu nazvati, da poručim da odgleda početak poslednje utakmice Partizana, da vidi kako On peva “Da volim Crno Bele“. Da vidi kako ljubav ne može da se stvori potpisom na parčetu papira, već mora da dodje iz srca, jer se odatle himna peva. Na kraju je uspeo, postao je sa svojim timom deo evrope, kao mnogo puta do sada zaradio ovacije na otvorenoj sceni, kako i priliči velikim maestrima. Tapšali su mu i svi saigrači, a za njih imam samo jednu poruku. Trudite se taman toliko da budete kao i On, više vam od toga neće trebati. Kao što sam počeo i rekao da mi Grobari ne volimo kenjatore. Da se ne lažemo, ne volimo mi Njega zato što je neki Supermen, već zato što je jedan od nas. Što ja volim da kažem, imamo u timu čoveka sa pola plućnog krila, pola flaše viskija i paklom pljuga, kojeg ne bi menjao ni za Mesija, ni za Ronalda i volim ga baš zbog toga što je takav, jer je jedan od nas, jer je bio i ostao majstor sa loptom. Možda se ove sezone oprosti od nas, možda kapitenska traka nadje drugu ruku, ali je jedno sigurno i na tome mu hvala. Imao sam privilegiju da uživam u igrama velikog čoveka i velikog majstora fudbala. Imam privilegiju da buduće naraštaje dok budu pravili prve Crno Bele korake „trujem” pričama o njemu, našem diskretnom heroju i da im kažem ono čuveno JEDAN JE ILIĆ KAPITEN!

M.K    TNCTJP