Košarka je igra u kojoj pravda ima najveće šanse da pobedi i Partizan najveće šanse da ga puste. Čudno je to kako nas uvek svi puštaju, a nikako neko da nas uhvati, bar tu malo iznad kolena, bar na 3 sekunde ako treba i u reketu. Mi smo toliko apstraktan klub, da je naš najtrofejniji debeli uspeo da primi nagradu za najpuštanijeg trenera u evropi. To nam nije bilo dovoljno, pa sad nadjosmo još uvek ne najtrofejnijeg, ali dostojnog zvati se debeo, da u svojoj filozofiji jahanja, mesto davljenja, napravi ponovo od nas klub vredan puštanja na svim frontovima. Mi sami da nismo navikli na totalnu anarhiju sa odsustvom kolektivne svesti prouzrokovano nadrealnom količinom bunta, najverovatnije bi doživeli šizofreniju od velikoumnih ispada košarkaških feniksa koji se vozdignu jednom u onoliko, da nam objasne šta je to košarka i kako se ona igra od doba šljake do doba aliminijuma sa primesom sekundarnog otpada uz koševe natovarene na kamion. Pošto se oni razumeju u svaki sport u kojem možda nekad nešto i osvoje, ali ga isto tako vrlo brzo zaborave čim im dodje crno na oči, sa dodatkom belog naravno. Čudno je to kako je ta jedna puštena pobeda pokrenula totalnu ofanzivu za burek spremnih tekstopisaca, sa perima dobro naoštrenim i umočenim u mesta gde im sunce najmanje sija, kako bi nam na najbolji način preneli trenutno senzualno stanje svojih vlastodržaca. Prvi medju jednakima, gospodin Splav, samoproklamovani vlastodržac Sporta se toliko uživeo u ulogu na terenu, da je prosto zaboravio da bele linije na sportskim terenima nisu one iste linije koje je celog života crtao. Očigledno se on sa svojim tekstopiscima zaigrao malo sa onim perima, pa su u smišljanju Grand parada sportskih Skadal ekskluziva držali ono zadenuto pero malo i u ustima, a znajući odakle su ona pera došla onda neke stvari ne mogu preterano ni da čude. Još je smešniji pokušaj zvezdale likovno grafitnih umetnika, da se jedan od grafita naših velikana promeni i na taj način opet mi izopšteni okarakterišemo kao nepripadajući deo ove zemlje, a još manje ovog naroda...hvala Svevišnjem pa se eto i mi sami slažemo, da nikada nećemo, niti želimo da budemo isti kao što ste vi i da vama pripadamo. Možda bi oni i smislili nešto kreativnije, al nije lako kada su celog života crtali samo Uroša, pa im sada pogledi gradskih i svetskih face sa zidova izazivaju paranoju ograničenog postojanja u sopstvenoj zatucanosti. Sav taj uzaludan pokušaj proboja južnog fronta i pucanje iz svih oružja, samo pokazuje da smo mi itekako daleko od predaje i da nam se duh i postojanje ne slamaju tako lako. Nikako da shvate da je njima glavni oružar gospodar aliminijuma, a ne čelika, što po samoj strukturi postojanja dovodi do toga da će već koliko od leta biti žgužvani kao limenka piva i vraćeni na gomilu za reciklažu, pa da im opet nalepe neko novo ime i ispune nekim novim ukusom gorčine. Kao što je prvi zakon debelog pokazo „Ne može se silom protiv magije“. Tako će i drugi zakon drugog debelog pokazati da „Svaka sila ima kraj“.
M.K.
Нема коментара:
Постави коментар